Krvavi sukobi u koje su jugoslovenski narodi devedesetih godina umesani, ne daju se ozbiljno objasniti, niti losim karakterom Slobodana Milosevica ni navodno urodjenim nacionalizmon balkanskih naroda, niti laznom ili zlonamernom nemackom i americkom vanjskom politikom. Razvoj se samo moze shvatiti kao delovanje vise faktora: ponovno jacanje domaceg nacionalizma na osnovu krize titoisticke Jugoslavije s jedne strane, i imperijalisticki Novi svetski poretak i interesi medjunarodnog financijskog kapitala i njegovih vlada s druge strane. To zajednicko delovanje cemo naredno skicirati.
Titoisticka Jugoslavija je – drugacije nego centralisticka kraljevska diktatura medjuratnog doba – bila savezna drzava koja je imala korene u zajednickoj borbi jugoslovenskih naroda protiv naci-okupatora i njihovih kolaboratera (ustasa, cetnika…). Partizanski pokret je bio visenacionalan. Prema tome se i nova drzava konstituisala. Ali je taj princip ravnopravnog sazivota vec na samom pocetku povredjen: kosovskim Albancima, od kojih je 20.000 bilo u partizanima, obecano je za vreme rata da ce posle pobede dobiti vlastitu republiku. To nije odrzano jer je Tito popustio srpskom nacionalizmu. Kasnije ce to biti osnova za napetosti. Pa ipak su kosovski Albanci za vreme Tita imali veca prava nego ikad ranije (pogotovo u obliku autonomije iz 1974.). Jedinstvo naroda je upravo cinilo moc titoisticke Jugoslavije.
Rukovodstvo jugoslovenskih komunista – Hrvat Tito, Srbin Rankovic, Slovenac Kardelj, Crnogorac Djilas – je zbog partizanske borbe imalo siriju podrsku u stanovnistvu nego komunisticke partije istocnoevropskih zemalja. KPJ je sebi mogla dozvoliti samostalniji kurs, uklonila je 1946. protiv Staljinove volje kapitalisticko-imovinske odnose i orijentisala se ka jednoj „socijalistickoj" balkanskoj federaciji ukljucujuci Bugarsku, Grcku, Albaniju i Rumuniju, sto je 1948. igralo veliku ulogu u raskidanju sa Sovjetskim Savezom.
U stvari je Jugoslavija time pala u medjunarodnu izolaciju. Buduci da su se titoisti cvrsto drzali staljinistickih koncepata socijalizma u jednoj zemlji i mirne koegzistencije sa imperijalizmom, a plasili se ofanzivnog koncepta sirenja revolucije, najzad su trazili spas u priblizavanju Zapadu. Vec 50-ih godina Jugoslavija je dobijala masovne kredite od SAD-a, kojima je pocela ekonomska zavisnost. Kredite je naravno trebalo vratiti. To je u kombinaciji sa tendencijama stagnacije u birokratskoj planskoj ekonomiji vec krajem 60-ih pokazalo prve znakove krize. Sredinom 70-ih godina Tito i kompanija pokusavaju slabljenjem centralnih upravnih organa spreciti krizu, ali je to naprotiv povecalo ekonomsku stagnaciju. 1979.g. po prvi put zastaje vracanje zapadnih kredita. Posle Titove smrti ekonomska mizerija se povecava i sve vise kombinuje sa znakovima politicke destabilizacije. Zapadne banke i MMF sada Jugoslaviju vec dave: iako je zemlja samo izmedju 1985. i 1991. platila 23 milijarde dolara svojim poveriocima (a u istom periodu je dobila 7 milijardi novih kredita), jedino su vracene kamate, a teret dugova nista nije ublazen.
Pod pritiskom imperijalistickih krvopija jugoslovenska birokratija pokusava krizu svaliti na radnike/radnice. Pogoni su zatvoreni, plate mesecima nisu isplacene, a razantna inflacija im smanjuje vrednost. Jugoslovenski radnici/radnice, od Slovenije sve do Makedonije, na to odgovaraju talasom strajkova, koji 1986-88. imaju sve vecu meru. Prva reakcija jugoslovenske radnicke klase na krizu je bila klasno-borbena, a ne nacionalisticka. Birokratije razlicitih republika su sebe sve vise videle ugrozene, tu i tamo su malo popustale, a sve vise su igrale na nacionalisticku kartu, kojom su huskale radnike/radnice jedne protiv druge i tako sebe odrzale na vlasti. Strajkovski pokreti razbili su se najzad zbog neorijentisanosti. Ne-dostajalo im je politicko rukovodstvo koje bi ponudilo alternativnu (radnicko-demokratsku revolucionarnu) politicku perspektivu. Tek na rusevinama radnickih borbi od 1986-88.g. nacionalisticke tendencije su prevladale i – u kombinaciji sa Zapadom – Jugoslavija je dospela u katastrofu poslednjih godina.
Sukobi izmedju republickih birokratija su se odvijali i oko pitanja, ko ce dobiti nove zapadne kredite, i ko ce u kojoj meri vratiti stare dugove. Slovenija od 1990.g. nije htela placati carinske prihode u saveznu blagajnu. Srpsko rukovodstvo je zime 1990/91. pokrenulo stampanje novca, potkopavajuci anti-inflacionu politiku centralne vlade i tako sebi ucinilo Zapad neprijateljem. Markoviceva vlada (1989-91) je naime sa MMF dogovorila sanacijski plan, sok-terapiju, koja je po obicaju predvidela smrzavanje plata, brisanje socijalnih izdataka i otvaranje trzista. Poslednje znaci da je Jugoslavija bila preplavljena zapadnim uvoznim proizvodima. To je opet dovelo do drasticnog opadanja proizvodnje u jugoslovenskim preduzecima i do talasa otpustanja radnika. Tako nastala drustvena eksplosivna situacija najzad je bila usmerena u nacionalisticki pravac.
Ekonomski slom je bio glavna motivacija za dve najbogatije republike Sloveniju i Hrvatsku da se orijentisu ka otcepljenju od savezne drzave. Razvoj u Srbiji je to ubrzao: tamo je Milosevic 1989.g. jednom nacionalistickom, protivalbanskom kampanjom dosao na predsednicku funkciju, a ukinuo je autonomije Kosova i Vojvodine. Posledica nije bila samo zaostravanje situacije na Kosovu, vec i temeljita promena odnosa vlasti u drzavnom predsednistvu. Srbija je sada imala (sa Kosovom, Vojvodinom i Crnom Gorom) cetiri od osam glasova, cime su Slovenija i Hrvatska gurnute u politicki aut. Time je i srpski nacionalizam sasvim znacajno doprineo dezintegraciji Jugoslavije. Posledica je proglasavanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske u junu 1991.g. Taj korak su vlade Nemacke i Austrije sistematski potpomagale, koje su ocekivale stvaranje zajednicke uticajne sfere.
Dok je JNA brzo digla ruke od Slovenije, u Hrvatskoj se razvio dugogodisnji nacionalisticki gradjanski rat, u kojem su obe strane pokusale dobiti pod kontrolu i podrucja sa drugim vecinskim stanovnistvom. Drugacije nego kod secesije Hrvatske, Zapad nije hteo priznati pravo na samoopredeljenje podrucja u Hrvatskoj, gde su Srbi bili vecina. Naprotiv, SAD i Nemacka su naoruzavali autoritarni rezim Tudjmana u Hrvatskoj, i tako su mu omogucili etnicko ciscenje Krajine i zapadne Slavonije 1995.g. Proterivanje preko 400.000 Srba iz Hrvatske, koje je teklo brutalnim napadima sa strane hrvatske soldateske, u zapadnim medijama gotovo da nije bilo popraceno humanitarnim sazaljenjem.
Visenacionalna Bosna je maltene takodjer gurnuta sa strane Nemacke i Austrije u ne-zavisnost. Ali ne samo da je izostala obecana financijska pomoc, vec Zapad nije hteo ni dozvoliti mogucu islamsku drzavu u Evropi. Tako je tamo doslo do dosada najbrutalnijeg nacionalistickog rata u raspadajucoj Jugoslaviji, u kojem su muslimanski Bosanci bili najslabija strana i dugo im je pretilo unistenje sa strane Hrvatske i Srbije. Napokon je Zapad odlucio da sam preuzme kontrolu u Bosni. Nakon masakra nad civilnim stanovnistvom u Sarajevu, koji je sasvim sumnjivo pripisan srpskoj strani, NATO je napao srpske polozaje, a hrvatske trupe su zapocele ofanzivu u zapadnoj Bosni. Oslabljeni srpski nacionalisti su bili spremni pristati na podelu Bosne, sto je zapisano Dejtonskim sporazumom krajem 1995.g. Bosna je postala NATO-protektorat (kamufliran UN-mandatom), u kojem niti bosanska vlada niti Republika Srpska nemaju puno pravo glasa, a u kojem hrvatske trupe kontrolisu nad-proporcionalno velike teritorije. Sveukupno se moze reci da je iz ratova u Hrvatskoj i Bosni hrvatski nacionalizam izasao kao jasni pobednik, dok su srpsko i muslimansko stanovnistvo glavne zrtve, i ciljevi njihovih nacionalizama nisu ostvareni.
Na Kosovu je srpski nacionalizam albansko vecinsko stanovnistvo u medjuvremenu toliko udaljio od jugoslovenske drzave, da je albansko rukovodstvo oko Rugove izgubilo uticaj u korist militantnijih nacionalista UCK-a. Oni su se nacionalistickom zavojevanju suprostavili naoruzano, sto je od proleca 1998.g. dovelo do eskalacije sukoba. U UCK je od pocetka postojala levicarsko-nacionalisticka struja, koja se orijentisala prema Enver Hodzi i staljinizmu albanskog kova. Ali u medjuvremenu su pro-zapadne, sa albanskom vladom povezane tendencije dominantne. Ipak UCK Zapadu nije sasvim drag, jer smera stvaranje Velike Albanije, ukljucujuci i albanska podrucja u Makedoniji. Da bi sprecili pocetnu destabilizaciju Makedonije i Albanije, a takodje potencijalno Bugarske i NATO-drzava Grcke i Turske, imperijalisti su se najzad orijentisali ka jednom bosanskom modelu, koji je u Rambujeu trebao biti nametnut obema stranama: NATO- protektorat, koji ce s jedne strane vojno spreciti samovoljno agiranje UCK-a, a s druge strane oslabiti Jugoslaviju, veoma realisticnom opcijom neposrednih postupaka protiv Jugoslavije. Ta opcija je marta 1999.g. realizovana.
NATO-u u napadima na Jugoslaviju doduse nije stalo ni najmanje do albanskog stanovnistva, sasvim suprotno medijskoj propagandi. Vazdusni napadi, ciju trecu fazu NATO cinicno naziva operacija Drezden, nisu samo pogorsali stanje za srpsko, vec i za albansko civilno stanovnistvo: civilne zrtve u Jugoslaviji su daleko vece nego sto se priznaje u zapadnim medijama, za stotine hiljade ljudi zivotne osnove su unistene, srpske snage i paravojske su na Kosovu povodom NATO-napada odustali od ustrucavanja prema albanskom stanovnistvu i naumili masovno proterivanje.
Ono do cega je NATO stvarno stalo, su – ako ne uzmemo u obzir interesovanja US-industrije naoruzanja – uglavnom tri stvari: prvo, treba oslabiti jedan neposlusni rezim i ograniciti (eventualno i srusiti). Drugo, na juznom Balkanu treba uspostaviti mir i stvoriti stabilnu zonu zapadnog uticaja, koja ce biti puno NATO-protekorata. Trece, a pri tome se radi o mnogo vaznijim stvarima nego o Kosovu i Balkanu, NATO se treba trajno etablirati kao policijska trupa Novog svetskog poretka. Ali se NATO pri tome manevrisao u veoma tesku situaciju, u kojoj je jos potpuno nejasno kako ce se opet izvuci.
Prosirenje NATO-agresije ce biti sto teze, sto ce se odlucnije levica, antiimperijalisticke snage i radnicki pokret suprostaviti ratnoj propagandi NATO-a, sto vise uspemo ionako skepticno stanovnistvo pridobiti za protivratni pokret. Masovne demonstracije u Italiji i strajkovi protiv NATO-a u Grckoj tu pokazuju pravi put. Trenutni rat NATO-a ima istorijski znacaj. Globalni zahtev financijskog kapitala da gospodari treba utvrditi bombama i granatama. U tom smislu bi poraz NATO-a, svaki sruseni NATO-avion i svaki ljudski gubitak na strani NATO-a bio poraz globalnog kapitalistickog sistema eksploatacije, a time i pobeda svih eksploatisanih. S toga, nuzna i bezuslovna odbrana Jugoslavije protiv imperijalisticke agresije moze biti samo onda verodostojna, ako uz nju idu i odlucna kritika srpskog rezima i njegove nacionalisticke politke, kao i zahtevanje prava na samoopredeljenje kosovskih Albanaca. Dosta sa NATO-napadima protiv Jugoslavije! Borimo se protiv ratne propagande NATO-a i nacionalistickog huskanja protiv Srba! Austrija ne sme uci u NATO! Smrt NATO-imperijalizmu! Smrt nacionalizmu! Sloboda narodima!
Aprila 1999.g.
(Sa nemackog na srpskohrvatski prevela Amela Mirkovic)