Igra prestola: Istorijsko-materijalisti ka analiza

Američka serija „Igra prestola“ oduševljava milione ljudi širom sveta. Kroz njenu radnju, smeštenu u fiktivnom srednjovekovnom svetu, pored vrhunske zabave, se može i naučiti i ponešto o politici velikih sila i vladanju. Ovaj članak se obraća obožavaocima serije i ne predstavlja političku kritiku, već pokušaj analize sveta „Igre prestola“ pomoću marksističke metode istorijskog materijalizma, uz pretpostavku stvarnosti dotičnog sveta. Prijevod: Crvena Kritika

O paralelama između „Igre prestola“ i događaja iz stvarne evropske istorije je već pisano. Prezimena Stark i Lanister iz serije na primer dosta podsećaju na dinastije Jork i Lankaster koje su se od 1455. do 1485. obračunavale oko engleske krune u takozvanim Ratovima ruža. Džordž R. R. Martin, autor serijala knjiga „Pesma leda i vatre“ na osnovu kojih je serija snimljena, nikada nije osporavao ovu ili druge paralele.

Na blogovima i internet forumima se vodi politička debata o tome kako su predstavljeni likovi i narodi u „Igri prestola“, koja se pretežno koncetriše na feminističke i antirasističke aspekte. Pod kritikom su se, između ostalog, sasvim opravdano našli:

– Rasističko predstavljanje naroda iz Esosa, koji onda biva delom oslobađan od strane plavokose, bele „božanske kraljice“;

– Klišeizirani ženski likovi (iako ovde postoje i izuzeci);

– Preterano korišćenje scena seksualnog nasilja zarad podizanja gledanosti;

– Činjenica, da se fantazija kao forma pripovedanja ne koristi zarad razbijanja klišea (za razliku od žanra naučne fantastike, gde je to često slučaj);

Linkovi za neke od zanimljivih tekstova se nalaze u dodatku.

Šta je istorijski materijalizam?

Kao što smo već rekli, ovaj članak ne predstavlja političku kritiku scenarija, režije, likova ili uloga u televizijskoj seriji. Štaviše, ovaj članak će poći od pretpostavke da je svet „Igre prestola“ stvaran, kako bi se omogućila njegova marksistička analiza. Pri tom naročito treba obratiti pažnju na različite društvenoekonomske formacije koje se pojavljuju u ovom fiktivnom svetu, kao i odgovoriti na pitanje – da li bi u svetu „Igre prestola“ mogao da se razvije kapitalizam?

Mi ćemo se ovom prilikom služiti marskističkom metodom istorijskog materijalizma. Ovde se polazi od toga da su istorijski tok, razvoj i promena društava određeni ekonomskim procesima (a ne idejama ili delima „velikih ljudi“). Ekonomija je ovde naravno veoma širok pojam i ne ograničava se samo na „privredu“. Ključni elemenat ovde jeste društvena praksa ljudi, tj. nužnost obezbeđivanja njihovog sopstvenog životnog standarda – proizvodnja. Ljudi, da bi proizvodili (sopstveno preživljavanje), stupaju u određene međusobne odnose. Ovi odnosi zatim deluju povratno na njih i ljudi tako postaju društvena bića. Marks ovaj dijalektički proces sažima na sledeći način: „Ljudi prave svoju vlastitu istoriju, ali je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene.“ (Sabrana dela Marksa i Engelsa, 8. tom, str 115)

Proizvodne snage predstavljaju kombinaciju sredstava za proizvodnju i ljudske radne snage. Proizvodni odnosi pak predstavljaju određeni oblik upotrebe dotičnih proizvodnih snaga. Sada se postavlja pitanje: Da li su proizvodne snage privatna svojina ili pripadaju celom društvu? Da li su proizvodne snage slobodne ili su držane kao roblje? Jedinstvo određenih proizvodnih snaga sa određenim proizvodnim odnosima se označava kao način proizvodnje. Istorija čovečanstva poznaje puno različitih društvenoekonomskih formacija, od kojih se pojedine pojavljuju u svetu „Igre prestola“. Bitni teorijski momenat istorijskog materijalizma jeste da se novi način proizvodnje nužno razvija iz prethodnog. Do revolucije jednog načina proizvodnje u naredni dolazi kada „materijalne proizvodne snage društva dođu u suprotnost sa postojećim proizvodnim odnosima.“ (Sabrana dela Marksa i Engelsa, 13. tom, str. 9)

Nažalost, u istoriji marksizma su ovakav pristup mnogi tumačili kao istorijski determinizam, prema kome se istorija čovečanstva automatski odvija u određenom smeru, te da postoji nekakav fiksni skup različitih načina proizvodnje. Mi takvo tumačenje odbacujemo, jer marksizam posmatramo kao metod analize istorije i društava, kao što su to Marks i Engels činili. Potonji je u jednom pismu naglasio „da se materijalistički metod, ukoliko se ne upotrebljava kao smernica za analizu istorije, pretvara u svoju suprotnost – gotov šablon po kome se istorijske činjenice selektivno kroje.“ (Sabrana dela Marksa i Engelsa, 22. tom, str. 81)

Sada ćemo se konkretno posvetiti svetu “Igre prestola”

Različiti načini proizvodnje unutar sveta „Igre prestola“

U svetu „Igre prestola“ postoje barem četiri različita načina proizvodnje. Pogledajmo ukratko svakog od njih pre nego što postavimo pitanje, da li bi se oni mogli razviti u odgovarajući „viši“ način proizvodnje – a ukoliko je odgovor „ne“, da vidimo zašto je to tako.

1) Najočigledniji način proizvodnje je klasični feudalizam iz evropskog Srednjeg veka, koji je zastupljen po celom kontinentu Vesterosu južno od Zida. Višak proizvodnje je uglavnom proizvod velike mase kmetova, koji onda biva preuzet od strane postojećih plemićkih dinastija/kuća. Višak poljoprivrede predstavlja osnovu bogatstva plemića, koji sami ne daju nikakav doprinos društvenom bogatstvu. Zemljište i sredstva za proizvodnju pri tom nisu vlasništvo seljaka, već plemićkih kuća. Za razliku od ropstva, koje je pre 6.000 godina zabranjeno po upadu Andala u Vesteros i uvođenju njihove vere Sedmorke, kmetovi „poseduju“ zemljište i samostalno ga obrađuju („poseduju“ znači da su na njemu nastanjeni). Dalje, oni nisu lična svojina plemića. Zanatlije i trgovci pri tom žive u gradovima; mnogi od njih su povezani u esnafe. Ipak, oni, kao i ostali pripadnici trećeg staleža, se jedva pojavljuju u seriji. Izuzeci su kovač Džendri ili Arjin prijatelj, mesarev sin, koji u prvoj sezoni biva ubijen po naređenju princa Džofrija. Političku vlast čini kraljevstvo, kome su podređene brojne Velike kneževine (iliti „Kuće“), kojima su pak mnogobrojne sitnije kneževine podređene. Iako kralj načelno poseduje apsolutnu vlast – uspostavljenu nakon Tagarjenskih osvajanja, 300 godina pre početka serije – realna vlast u kraljevstvu se smenjuje između nekoliko najmoćnijih kuća, koje stalno stupaju u privremene koalicije ili međusobno vode ratove. Stoga kralj nema sopstvenu vojsku, već se za vreme rata oslanja na lojalne kneževe i njihove vazale za podizanje vojske. S druge strane postoji jedinstvena valuta u obliku „zlatnog zmaja“ koja se koristi svuda u Vesterosu južno od Zida. Ipak, Sedam kraljevstava više nalikuju srednjovekovnom Svetom rimskom carstvu nego apsolutističkim monarhijama Novog veka. Glavno pitanje ovog članka, u kojoj meri se feudalni način proizvodnje može transformisati u kapitalistički, će biti obrađeno kasnije.

2) U mnogim oblastima istočnog kontinenta Esosa se može naći jedan oblik antičkog načina proizvodnje-robovlasništva. To je pre svega slučaj u „slobodnim gradovima“ na zapadu kontinenta i u gradovima u Zalivu trgovaca robovima (ovde se radi o klasičnim gradovima-državama poput onih iz Antičke Grčke). Robovlasništvo je od početka postojalo i u propalom Valirijskom carstvu (koje podseća na antičko Rimsko carstvo). Robovi su lično vlasništvo gospodara i po pravilu dobijaju minimalna sredstva za sopstvenu reprodukciju. Za razliku od najamnih radnika, čija radna snaga predstavlja robu, robovi su sami roba, ljudska roba, koja može da se prodaje i preprodaje. Robovi čine veliki deo stanovništva. U „slobodnom gradu“ Volantisu npr. na svakog slobodnog čoveka dođe pet robova. Robovi se ne koriste samo za rad na poljima i u rudnicima, već su delom obučavani i kao vojnici, poput „neukaljanih“ iz Astapora. Ovde se postavlja pitanje, koliko je takvo ustrojstvo rizično. Kao što se u seriji da videti, ponašanje prema robovima je takvo da učestalost robovskih pobuna ni malo ne čudi. U stvarnosti su takođe postojale mnoge robovske vojske, naročito kod arapskih srednjovekovnih država. Ipak, u pitanju su bili doživotni profesionalni vojnici, a ne klasični robovi-radnici. Robovlasničko društvo će se pokazati kao kočnica pri transformaciji navedenih društava na jedan „viši“ nivo razvitka, jer, čisto ekonomski gledano, ovaj način proizvodnje je prilagođen za teške (ali ne preteške!) i relativno jednostavne fizičke poslove. Istovremeno, velika količina resursa biva neproduktivno potrošena na kontrolu robova. Ovo naročito dolazi do izražaja prilikom vođenja skupih ratova zarad „osvajanja“ novih robova – pošto se sami robovi ne mogu biološki reprodukovati prirodnim putem poput najamnih radnika.

3) U Esosu takođe žive Dotraki, koji praktikuju ratnički, nomadski način proizvodnje. Njihov istorijski uzor su verovatno centralnoazijska mongolska plemena iz 12. i 13. veka (koja su doduše bili mnogo kultivisanija od Dotrakija, koji čak ni nemaju reč za „hvala“) ili starije etničke grupe poput Skita (koji, kao i Dotraki, nisu imali svoje pismo). Dotrački način proizvodnje se skoro isključivo koncetriše oko konja, koji biva korišćen kao prevozno sredstvo i kao izvor hrane. Poljoprivreda kod njih ne postoji. Dalje, Dotraki vladaju nad bespomoćnim stočarskim narodima poput Lazara, ali ni „razvijenija“ urbana društva nisu pošteđena obaveze plaćanja danka. Dotraki takođe drže robove, ali ovima je dozvoljena podređena uloga u njihovoj privredi. Iako su Dotraki strah i trepet u mnogim regijama Esosa, njihova moć je ograničena niskim stupnjem razvoja njihovog načina proizvodnje. Na ovo ukazuje činjenica da Dotraki ne znaju niti za plovidbu niti za brodogradnju, što im onemogućava pohode po bogatom (i gusto naseljenom) Vesterosu. Iako bi robovi mogli da upravljaju brodovima, izgradnja istih i poznavanje navigacije morem zahtevaju, kod Dotrakija nepostojeću, razvijenost proizvodnih snaga. Na osnovu načina razmišljanja, mitova i religijskih predstava Dotrakija možemo dobro videti kako društveno biće određuje društvenu svest. Oni navodno ne veruju slanoj vodi, jer njihovi konji ne mogu da je piju. Ovaj način razmišljanja – ideološka nadgradnja – za osnovu ima zapravo ekonomsku nesposobnost Dotrakija za izgradnju brodova i plovidbu morem. Ukoliko se u svetu „Igre prestola“ otkrije barut, Dotraki bi doživeli veliki gubitak svoje moći: njihove konjičke vojske bile bi bespomoćne pred armijama naoružanim puškama i topovima. S druge strane, moguće je da Dotraki osvoje ekonomski i tehnički razvijenije gradove-države na zapadu Esosa, postave se kao vladajuća kasta ovih društava i preuzmu njihovu kulturu i način proizvodnje, kao što se desilo sa Mongolima nakon osvajanja Kine u 12. veku. Ukoliko bi jedna ujedinjena dotračka armija uspela u ovakvom pohodu, upad u Vesteros bi time postao moguć. Dotraki su politički organizovani u takozvane kalasare, ekstremno patrijahalne plemenske zajednice, koje mogu brojati od jednog tuceta do na desetine hiljada članova. Na čelu ovih grupa nalazi se po jedan poglavica, i hijerarhija unutar njih je jednostavna. Kalasari nisu ujedinjeni, ali u dotračkoj religiji postoji proročasntvo o „velikom pastuvu“ koji će se „popeti na ceo svet“, što bi se odnosilo na ujedinjenje svih Dotrakija.

4) Još jedan način proizvodnje, prvobitni komunizam lovaca-sakupljača, se može naći među „Divljanima“ tj. „slobodnim ljudima“, u Vesterosu severno od Zida. Ovo društvo još nije dostiglo sedelački ratarsko-stočarski nivo iz Neolita (i s obzirom na date ekstremno hladne klimatske uslove, najverovatnije nikada neće ni moći). Oni sebi hranu obezbeđuju lovom i sakupljanjem biljaka, njihovo oružje je mahom napravljeno od kamena, drveta i bronze. Pošto ne znaju za rudarstvo niti za livenje gvožđa, svi gvozdeni predmeti koje poseduju su uzeti od mrtvih graničnika iz Noćne straže. Pošto severno od Zida vladaju ekstremni klimatski uslovi, teško se može ostvariti višak pri proizvodnji hrane, te ne postoji ekonomski preduslov za stvaranje trajne i stabilne vladajuće klase koja bi živela od viška proizvodnje.

Slobodni ljudi sa severa ne znaju za privatnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju – u njihovom slučaju nad zemljom u kojoj love i sakupljaju. Politički autoriteti – po pravilu vojne vođe – bivaju birani, ali nemaju posebne privilegije. Žene su u ovom društvu jednakopravne sa muškaricima, pošto one mogu postati ratnice ili predvodnice.

Klanovi severno od zida ne predstavljaju neko potpuno miroljubivo društvo. S jedne strane postoji rivalitet između klanova, s druge strane pojedina plemena preduzimaju pljačkaške „izlete“ u jug (pri čemu se oni penju preko zida ili ga zaobilaze čamcima, što tehnički gledano ne deluje preterano ubedljivo).

Dalje, nisu ni sva plemena „slobodnog naroda“ u potpunosti egalitarna. Unutar njih izgleda postoje i „poglavička društva“ sa jednostavnom hijerarhijom, gde se ne preza od koriščenja sile prema pripadnicima sopstvenog plemena. Primer za to bi bio mizantropični patrijarh Kraster, koji živi izolovano na utvrđenom imanju u sred šume zajedno sa svojim ženama i kćerkama, koje sve redovno siluje. Da li bi mogao da se razvije kapitalizam u svetu „Igre prestola“? Nov način proizvodnje se prema marksističkom shvatanju razvija „u krilu samog starog društva“ (Sabrana dela Marksa i Engelsa, 13. tom, str. 9). Ovo se dešava sa razvojem novih proizvodnih snaga koje dolaze u protivrečnost sa starim proizvodnim odnosima. Ukoliko su nove proizvodne snage jače od starih odnosa proizvodnje, dolazi do socijalne revolucije. Ovo naravno ne teče po automatizmu, budući da je Marks među proizvodne snage svrstao i ljudsku radnu snagu (čak i kao najvažniju).

Istorijski kapitalizam se u realnom svetu bio razvio iz evropskog feudalizma. Do razvoja kapitalizma su doveli određeni preduslovi i procesi. Prvo, oslobađanje ljudskog rada od feudalnih stega (u Engleskoj, Holandiji i severnoj Italiji do otprilike 1400. godine). Drugo, stvaranje kapitalističke klase koja je mogla da kupuje oslobođenu radnu snagu. Dok su nekadašnji kmetovi sa sela postajali radnici u gradovima, nova buržoazija se razvijala iz starog plemstva, zanatlija i trgovaca iz poznog Srednjeg veka. Ovo je išlo ruku pod ruku sa razvojem novih sredstava za proizvodnju (npr. iskorišćavanje snage vetra u Holandiji od oko 1550. godine).

Prva revolucija proizvodnih snaga (prvobitna industrijalizacija u ranonovovekovnoj Evropi, npr. pronalazak kolovrata i visoke peći) je za posledicu imala revoluciju proizvodnih odnosa (najamni rad je postao dominantan), što je pak dovelo do druge revolucije proizvodnih snaga (Industrijska revolucija: otkriće parne mašine, železnice, elektriciteta, itd.).

Pitanje je sledeće: Da li u svetu „Igre prestola“ postoje proizvodne snage u meri potrebnoj za razvoj novih (kapitalističkih) proizvodnih odnosa? Da li su stari proizvodni odnosi jači nego nove proizvodne snage?

Počnimo sa sredstvima za proizvodnju. Revolucionarna tehnička otkrića poznog Srednjeg veka poput baruta ili štamparija ne postoje u svetu „Igre prestola“. Nije jasno da li postoje druga ondašnja sredstva za proizvodnju – kolovrat, visoke peći, korišćenje uglja kao goriva. S druge strane, postoji vrlo efikasan sistem komunikacije u vidu gavranova pismonoša koji lete između pojedinačnih zamkova i gradova. Važne novosti se tako s jednog na drugi kraj kontinenta prenose u roku od par dana, što se ne može porediti sa komunikacionim mogućnostima iz stvarnog Srednjeg veka.

Kako stoji situacija sa nematerijalnim proizvodnim snagama, tj. sa stanjem nauke? Čini se da „Religija Sedmorke“ ima mnogo manji uticaj u Vesterosu u odnosu na Katoličku crkvu u evropskom feudalizmu. Religija od početka serije igra podređenu ulogu, a ni sveštenstvo glavne religije Vesterosa se ne pominje često. Iz ovoga se može zaključiti, da religija neće predstavljati toliku kočnicu za nauku i istraživanja.

Još jedan bitan preduslov za razvoj kapitalizma je relativno jaka ujedinjenost Vesterosa (ipak je u pitanju kontinent veličine Evrope) u nekoliko određenih oblasti. Tako imamo već pomenutu jedinstvenu valutu, nešto što se npr. u Nemačkoj pojavilo tek 1871! Bitan (istina, ne i nužan) preduslov takođe predstavlja i jedinstveni jezik. Ipak, postoje i pojedine bitne prepreke za razvoj kapitalizma, kojima ćemo se detaljnije pozabaviti u nastavku teksta.

Prva prepreka: Gradovi u Vesterosu

Činjenica da u Vesterosu jedva postoje „slobodni gradovi“, u kojima bi se paralelno sa dominantnim krupnim plemstvom mogla razviti moćna buržoazija, može predstavljati značajnu prepreku za stvaranje relevantnih kapitalističkih proizvodnih odnosa. Gradovi Vesterosa su po pravilu uvek sedišta različitih kneževina. Ipak, zanimljivo je što krupno plemstvo vlada nad samo dva od pet najvećih gradova u kontinentu. Dok je Kraljeva Luka poznata kao kraljevo sedište i glavni grad kraljevstva, Lanisportom upravljaju rođaci kuće Lanister kao vazali. S druge strane, ostala tri velika grada, Gultaun, Bela Luka, kao drugi po veličini grad u Vesterosu, Oldtaun, su pod upravom vazalnih kuća. Ovde bi se eventualno mogao razviti sukob interesa između politički moćnih velikaških Kuća i ekonomski snažnih manjih Kuća, koje će možda sve veći udeo svog bogatstva crpeti iz kapitalističkih aktinosti poput prekomorske trgovine, a ne iz prisilnog rada kmetova.

Personofikaciju takvog sukoba možemo videti u liku lorda Beliša. Iako on vodi poreklo iz jedne male beznačajne plemićke porodice, uspeo je da postane jedan od najmoćnijih ljudi u Vesterosu, uzidigavši se do glavnog blagajnika kraljevstva i člana Malog veća. Pri tom njegovo bogatstvo uglavnom potiče od posedovanja javnih kuća (prostitucija je jedno od retkih zanimanja u Vesterosu, gde preovladava najamni rad). Beliš je definitivno kapitalista, a ne feudalac.

Ipak, politički najmoćnije Kuće deluju – barem površno gledano – kao ekonomski najjače. Ovo se pre svega odnosi na kuće Lanister i Tirel. Ukoliko bi kapitalistički elementi počeli da prožimaju i podrivaju tradicionalnu feudalističku privredu u Vesterosu, onda bi svakako Tireli imali najbolje karte u rukama, jer pravo bogatstvo ne leži kod Lanistera, koji imaju zlato samo zato što poseduju rudnike zlata, već kod Tirela koji vladaju nad najplodnijim oblastima regiona i stoga kontrolišu „realne“ resurse, kao što se ovde i argumentuje.

U svakom slučaju se mora naći nekakav unutrašnji ili spoljašnji okidač za takav jedan proces poput agrarne krize u Evropi tokom poznog Srednjeg veka, koja je umanjila primanja zemljoposednika i s jedne strane dovela do kapitalističkih „protivmera“, a s druge strane omogućila gradskoj buržoaziji kupovinu zemljišta i njeno korišćenje u profitabilne svrhe.

Braavos kao ranokapitalistička tačka kristalizacije?

Marks je trgovački kapital generalno opisao kao istorijski oblik kapitala. „Sama njegova egzistencija i razvitak do određene visine jeste istoijska pretpostavka za razvitak kapitalističkog načina proizvodnje, 1) kao preduslov koncetracije novčanog imetka, 2) zato što kapitalistički način proizvodnje pretpostavlja proizvodnju za trgovinu (…) S druge strane, čitav razvitak trgovačkog kapitala deluje u tom pravcu da proizvodnji da karakter koji je sve više uptavljen na prometnu vrednost, da proizvode sve više i više pretovori u robe.“ (Sabrana dela Marksa i Engelsa, 25. tom, str. 339)

Bogati grad Braavos na severozapadu Esosa bi u tom smislu mogao biti tačka kristalizacije kapitalističkog razvoja, budući da podseća na ranokapitalističke trgovačke gradove severne Italije ili na gradove Hanze. Za razliku od ostalih „slobodnih gradova“, ovde bi ekonomska, politička i kulturna klima zaista bila relativno „slobodna“ i liberalna. Primera radi, na položaj političkog vođe, takozvanog Morskog lorda, se ne dolazi nasledno, već preko izbora. Bogatsvo Braavosa se zasniva na prekomorskoj trgovini koja je s jedne strane dovela do razvoja značajnog trgovačkog kapitala, a s druge do uticajnih banaka. Moć „Gvozdene banke“ dolazi do izražaja činjenicom da se čak i kralj Vesterosa prezadužio kod nje. Ovde takođe vidimo sukob interesa između plemstva i nadolazeće buržoazije.

Druga prepreka: Zid

Iz ljudske istorije su nam poznati sistemi utvrđenja, koji su služili društvu koje ih je izgradilo kao odbrana protiv „varvarskih“ naroda s one strane granice. Najpoznatiji i najimpresivniji primer je svakako Kineski zid, ali poznat je i Hadrijanov zid koji je služio Rimljanima kao brana protiv upada plemena sa severa Britanskog ostrva.

U svetu „Igre prestola“ takođe postoji jedan veliki zid, visok 240 metara, pored koga bi Kineski zid delovao kao taraba. Postavljen pre oko 8.000 godina na severu Vesterosa, on služi odbrani „civilizovanih“ kraljevstava od „Divljana“. Zid čuva Noćna straža, nadregionalna jedinica koja nije podređena nijednoj pojedinačnoj plemićkoj kući, već samo Kraljevstvu. Sad, upitno je zašto bi se protiv tehnološkii i vojno nerazvijenih plemena moralo braniti sa jednim preuveličanim zidom. Ovde je verovatno najvažnija simbolična vrednost, kao upozorenje protiv nepredvidivog, divljeg i zastrašujućeg spoljnog neprijatelja. Priče o Belim hodačima, mističnim bićima sa dalekog severa nalik zombijima, kakve priča Stara Nan u Vinterfelu, takođe ispunjavaju bitnu ideološku funkciju. Iako Beli hodači pri početku serije nisu viđani stotinama godina unazad, oni moraju stalno biti iznova konstruisani kao spoljni neprijatelj, kako bi u Kraljevstvu skrenula pažnja sa unutrašnjih napetosti (što naravno ima samo delimičan uspeh).

Nezanemarljiv efekat Zida – iako se u seriji samo ovlaš osvrće na njega – predstavlja ogromna potrošnja resursa za njegovo održavanje. Na kraju krajeva treba i redovno popravljati prateća utvrđenja i kapije u ovoj negostoljubivoj oblasti. Dalje, iako Noćna straža broji samo 1.000 vojnika, njoj se takođe mora obezbediti redovni priliv novih regruta i zaliha.

Jedan od razloga za stagnaciju društva u Vesterosu bi mogao biti Zid koji guta svaki višak pri proizvodnji, kao što je to bio slučaj sa Kineskim zidom i Kineskim casrstvom (dobro objašnjenje se može naći u Emanuel Volerstin, Moderni svetski sistem T.1., Podgorica:CID, 2012.).

Treća prepreka: Zmajevi

Postojanje zmajeva u svetu „Igre prestola“ bi moglo da bude još veća prepreka za razvoj kapitalizma. Njihova upotreba kao oružja uvek može dovesti do ogromnog uništenja proizvodnih snaga, čime bi se bilo koji kapitalistički odnosi u usponu mogli zatrti u korenu. Ekvivalent za postojanje zmajeva bi u poznom Srednjem veku bili savremeni borbeni avioni koji su još koncetrisani u rukama pojedinaca. Vlasnici zmajeva – u seriji je to megalomanska Deniris – uvek mogu da relativno lako osvoje veliki deo sveta (što je Argonu Targarjenu i bilo pošlo za rukom) ili ga barem oslabiti, te stoga ne zavise od razvoja proizvodnih snaga za reprodukciju svog bogatstva. S druge strane, zbog dominacije zmajeva u delovima kontinenta ne bi mogao da se razvije kapitalizam paralelno sa feudalizmom u ostalim regionima, kao što je bio slučaj u Evropi. Isto važi i za druge „natprirodne“ fenomene poput magije ili Belih Hodača sa severa.

Četvrta prepreka: Klima

„Winter is coming“ – zima dolazi. Ovde je problem što se nikad ne zna koliko dugo će ona trajati. Neredovna godišnja doba su poznata specifičnost sveta „Igre prestola“. Zime mogu trajati mesecima, pa čak i godinama, a njihovo trajanje se nikada ne može predvideti. Svakako se može pretpostaviti, da će duge zime značajno smanjiti brojnost kmetova u Vesterosu, naročito u severnim regionima. Prenaseljenost na selu se tako teško može dostići, što onemogućava seobu potencijalnog proleterijata u gradove.

Zaljučak

Mogućnost razvijanja kapitalizma u svetu „Igre prestola“ nije isključena. Ipak, navedene kočnice bi mogle biti objašnjenje zašto se feudalno društvo u Vesterosu održava već 6.000 godina(!) unazad, što ukazuje na zadivljujuću stabilnost. Za kraj, ne treba zaboraviti: „Igra prestola“ je ipak samo televizijska serija. Imajući to u vidu, svima želimo puno zabave sa novim epizodama u proleće 2014! I čuvajte se! Because winter is coming.

P.S: Srdačan pozdrav i hvala svim drugovima i drugaricama različitih marksističkih strujanja, koji su diskusiju o ovom članku dopunili sa različitim tezama i tako značajno doprineli njegovom nastajanju.